Лисичар позадина

Лисичар позадина

Фоксхоундс су мириса паса, одгајани за лов на лисице по мирис.

Постоје две главне расе фоксхоундс:
-Енглески Лисичар
-Амерички Лисичар

Лисичар оригинални, енглески Лисичар, створена је крајем 1500. Потреба за ове расе настао због осиромашења јелена у Енглеској. Јелен је ловио и за храну и спорта, користећи Велики ХРТ или Стагхоунд познати по својој способности лов. За спортске намене нови плен је потребно, и лисица је изабрана. Ово доводи до потребе за лов раса са великим могућностима и тако Лисичар је направљен. На енглеском Лисичар је састављена од пажљиво мешање Греыхоунд, за брзину, Фокс теријер, инстинкт за лов, а булдог, за истрајност у лов.

Лисичар је велики лов хрт. Фоксхоундс лов на пакете и као и све мириса паса, имају јак осећај за мирис.

Интелигентна бића као што су они, многи фоксхоундс брзо науче да отворе врата или пењања преко ограде да иду малих лутања.
Док на лов Лисичар је ратник, када је покупио мирис он или она ће следити га запоставио било и све команде. Фоксхоундс ретко улица паметан и често ће пратити мирис траг у улици игноришући све опасности.

Енглески Лисичар је око 21-25 центиметара висока до гребена и тежак било где између 65-75 кг, мада неки енглески Фоксхоундс узгајаних за показати прстен може бити знатно већа, а неки мужјаци тежине преко 100 кг. Лобања је широка, њушка је дуга, а очи носе слатки израз. Ноге су мишићаве, равне, кости, а шапе су заобљени, готово попут мачке.

То је веома активна раса која има лов. Иако је спорији од свог рођака америчког Лисичар ужива приказују и трајаће цео дан са веома малим паузама између.

Постоји врло мало здравствених фактора у енглеском Лисичар. Повремено су известили да пате од хроничних Дисплазија кука, болести бубрега, као и епилепсије. Енглески Лисичар'с век је обично 10-13 година, иако је британски лов би ставили рутински рад паса на доле, након 6-7 година лова.

Студбоокс за енглески фоксхоундс датирају из раних 1800-их.

Енглески Лисичар је врло енергичан расе. Ова раса треба да покренете област. Ако је ограничен на малом простору, Лисичар може постати деструктивна. Стан живот није једна за енглески Лисичар, али раса може напредовати у предграђу поставка, с обзиром на правилно и вежба пажње.

Енглески Лисичар је једна од најређих раса паса у САД по АКЦ регистрације.


Амерички Лисичар је раса пса који је рођак енглески Лисичар. Године 1650 Роберт Брук пловио у Америку са својом пакет ловачких паса, те су снимљени као корен од неколико сојева америчког Хоундс. Ови пси остали у породици Брук скоро 300 година

Стандарди за америчке Лисичар позив да буде око 21-25 инча (530-640 мм / хр) висока до гребена и тежак било где између 65-75 кг (29-34 кг) много америчких фоксхоундс су већи у структури ( посебно показују сојева), код мушкараца стоји 26-29 инча (660-740 мм), а женки 25-28 инча (640-710 мм) и мање тежине, обично између 40-65 кг (20-29 кг) у. Неки одгајиваци сматрају да је то због побољшања исхране да ови пси добијају. Годинама је традиционални да храните Фоксхоундс о исхрани "пас хлеб", ово је варијација на цорнбреад. Ноге амерички Лисичар су веома дуге и равне, кости. Лисичар'с груди је веома узак. Има дугу њушку, и велика, заобљена лобања. Уши су широке и ниско постављен. Очи су боје лешника или браон, а широка и поставити. Длака је кратка и оштра. Све у свему, они су врло сличне изглед Бигл, само стоји више и што већих.

Амерички Лисичар је слатка, врста, лојални, и врло љубави у дому. Као и код свих паса им је потребно пажљиво обуке, константно социјализације, а власници који су спремни да им дају довољно вежбе: досадно Лисичар ће наћи начина да се забавите и могу бити веома деструктивно, неки примери уништења укључују све, од гребања на врата Наврати и поред објеката, што прилично дуго, они имају могућност да узму ствари из контра-топ. Ако рутинске шетње нису опција, приступа дворишту је сигурно добра алтернатива, али најбоља опција би била сталан приступ преко пса врата и сигуран дворишту.

Фоксхоундс се лако живети са и да се развијају као чланови породице, међутим, не треба оставити на миру у резиденцији дужег временског периода. Међутим, они раде, веома добро се заједно са децом, посебно мале деце, иако је један увек мора да води ока када су деца и животиње су у интеракцији, као да није ван сваке животиње да се угристи или канџа када осећају да су угрожени.

Фоксхоундс не чине добро посматрачи, док још ћудљив паса може урлати када видите новајлију, чешће него што нису они ће поздравити новајлија аффецтионателы надајуци се третира или огреботине иза ушију. Ово је због века оплемењивања; било који хрт гроулед или баред њене зубе на свом господару не би узгајали или, у неким случајевима спустио.

Већина паса су одгајани мирис да "гласа". Фоксхоундс нису сметња баркерс али они немају јак, дубок глас који носе велике удаљености. Иако већина људи воле звук, много градских или приградских суседима не цене дубоке коре или мелодичност урла од Лисичар.

Обука Лисичар се покушава искуство, образовање пензионисани Лисичар који је одрастао у Фокс Лов може бити још горе, они могу бити тврдоглав и не реагује на негативне арматуре добро.

Овај амерички Лисичар није уопште раса која носи генетских поремећаја. Оверфеединг ови пси лако могу изазвати их да добије на тежини. Мање ризика по здравље у америчком Фоксхоундс је тхромбоцытопатхы, тромбоцита или болести. Иако је дисплазија углавном непознат у Фоксхоундс, она почиње да се Појавити се повремено, уз неке питања очију. То није типично и уобичајено за Лисичар одгајивача на екран за било наследних поремећаја у овом тренутку.

Амерички Лисичар век је обично 10-13 година.